Intervju, PREDRAG STANOJČIĆ – trener Hernea

Predrag Stanojčić broji drugu sezonu u nemačkom bundesligašu Herneu.

Posle trofejne karijere sa Crvenom zvezdom radio je u Rumuniji, u Konstanci, potom i sa U16 selekcijom Estonije, da bi od 2020. godine gradić Herne koji se praktično nalazi u trouglu Dortmund-Bohum-Gelzenkirhen, postao njegov novi dom.

Sa Stanojčićem smo pričali o aktuelnoj sezoni i njegovim zaduženjima u ovom Bundesligaškom timu.

Šta je presudilo da trenersku karijeru nastaviš u Nemačkoj?
-Presudilo je to što su trener prvog tima i još jedan čovek iz kluba u sred korone i onih zaključavanja seli u avion i došli u Beograd na tri dana da se upoznamo i razmenimo mišljenja.

Koja su tvoja zaduženja u Herneu?
-Na početku moje prve sezone 20/21 u Herneru moja zaduženja su bila pomoćni trener prvog tima, trener mladog tima (Treća nemačka liga) i kordinator mlađih kategorija. Zbog Korone sva takmičenja mlađih kategorija i treninzi su prekinuti posle dva meseca, tako da su te mlade igračice izgubile jednu sezonu. Što se tiče ove sezone 21/22 skoro sve je isto, samo što je moja uloga u prvom timu drugačija. Uglavnom sve treninge vodim ja, gde je prvi trener kao savetnik. Od 20 utakmica ove sezone ja sam bio prvi trener na 9 utakmica. Takav smo dogovor napravili na početku sezone i meni to skroz odgovara.

Koji su ciljevi sa seniorskom ekipom?
-Herne je uvek među četiri ekipe u Nemačkoj ligi, tako da su nam ciljevi svake sezone visoki. Sezone 19/20 Herne je osvojio Kup i prvenstvo. Sezone 20/21 smo završili u regularnom delu na drugom mestu. A ušli smo u polufinale u plej-ofu. Šest igračica nam se tokom tih serija povredilo tako da nismo imali šanse da uđemo u finale.

Koji su ciljevi u radu sa mlađim kategorijama u klubu?
-Pre svega trenerski kadar koji pokušavamo da popravimo, takođe i da omasovimo mlađe kategorije. Ranijih godina klub je dovodio i decu iz drugih zemalja koja su ovde išla u školu i igrala za mlađe kategorije a kasnije i za prvi tim. Trenutno naš B tim ima skor 10-0 i ima šanse da uđe u Drugu ligu Nemačke, ali tek smo na pola sezone.

Šta bi izdvojio kao specifičnosti rada u klubu?
-U klubu je porodična atmosfera. Prvi trener Marek Pietrovski je u klubu 20 godina. On ih je uveo iz neke pete lige u Prvu i bio šampion Nemačke, a pre dve sezone su igrali EuroCup. Pokušavamo organizacijski da budemo na višem nivou.

Koje su razlike u stilu igre u Nemačkoj i Srbiji?
-U Nemačkoj ligi igra mnogo stranaca, pa je samim tim i stil igre drugačiji. Igra je brža, svaka utakmica je fizički dosta zahtevna, igračice su sa više iskustva. Ima ekipa koje nemaju Nemica u svom rosteru. Od 14 klubova u ligi u 8 rade strani treneri. Kristina Topuzović i Jelena Vučetić igraju za nas pa tako da imamo i našeg srpsko-crnogorskog stila.

Mlade igrače, pored košarkaških, potrebno je učiti i životnim lekcijama. Šta je najteže naučiti mladog igrača u ovom smislu?
-Obično mladi igrači kažu ne mogu, teško je, naporno mi je… Ja mladim igracima ovde u inostranstvu volim da pokažem slike i ispričam priču o Nataši Kovačević i njenoj borbi i volji da se vrati na teren. Pa kako posle toga neko može da kaže da ne može. Mentalitet i navike mladih igrača su drugačije nego kod nas. Kod nas je stalno borba na život i smrt, a kod njih je lagano. Kod mladih igrača najteže je menjati loše navike. Ja mislim da to zavisi mnogo od trenera mlađih kategorija. Mladi igrači tek kasnije shvate da je ishrana i briga o svom telu najbitnija. Dok sam bio u Zvezdi Boris Ristanović kondicioni trener je dosta radio na tome sa mladim igračicama. Imao sam priliku da budem trener U16 reprezentacije Estonije, gde je ekipa podeljena na Estonke i Ruskinje. Zanimljivo je bilo to što one ne pričaju bas dobro oba jezika tako da se ne razumeju baš uvek i ja se još tu pojavim sa engleskim.

Na šta daješ poseban akcenat u svom radu?
-Najbolje se osecam kada vidim da neko na utakmici ili treningu primeni ono što smo radili na individualnim treninzima.

Koje su lične trenerske ambicije, imaš li dugoročne planove?
-S obzirom da smo ušli na F4 Kupa Nemačke i da ga mi organizujemo nadam se da ćemo uspeti da uđemo u finale, a onda i da osvojimo. Posle toga je i play-off. Svi moji dalji planovi su vezani za Herne.

Stižeš li da pomnije ispratiš igre svog bivšeg kluba Crvene zvezde?
-Naravno da pratim Zvezdu i kad sam zauzet uvek kasnije pogledam utakmicu, pogotovo one u EuroCupu. Mnogo mi je drago što je posle toliko godina Zvezda opet u Evropi. Znam kroz šta smo sve prolazili dok sam ja bio tamo i znam koliko je teško sve ovo što rade. Svaka čast svima u klubu.

Na šta si se najteže navikao kada je u pitanju život u Nemačkoj?
-Ja sam od 2017. godine van Srbije, tako da sam posle Rumunije i Estonije naviknut skoro na sve. Prošle sezone nije bilo lako jer je bio lokdaun zbog korone pa nisam imao priliku da vidim porodicu devet meseci. Možda je retkost u današnje vreme surovog profesionalizma, ali eto ja sam imao sreću da zahvaljujući ljudima iz i oko kluba od prvog dana upoznavanja imam nesebičnu pomoću u svemu, kako profesionalno, tako i privatno, da se zaista osećam kao da sam kod kuće.

Da li imaš dovoljno slobodnog vremena i kako ga provodiš?
-Prošle sezone je bilo više slobodnog vremena zbog korone. Samo su seniorski timovi mogli da treniraju. Sve je inače bilo zatvoreno, radile su samo prodavnice i apoteke tako da nema ulice, šume i staze kojom nisam prošetao. Ove sezone je drugačije, pa kad imam slobodnog vremena odem da pogledam fudbal ovde u blizini Borusiju Dortmund, Bohum, Šalke, a i hokej po malo.