INTERVJU – BOGDAN BULJ

Bogdan Bulj, iako po godinama mlad, iza sebe ima puno iskustva.

Bulj je radio u Srbiji, Rumuniji i Kini na klupskom nivou, ima iskustva u seniorskoj i mladoj reprezentaciji Srbije, a dok čeka nove izazove u karijeri pomno prati dešavanja i novo trendove u ženskoj košarci.

Sa Bogdanom smo razgovarali o njegovoj dosadašnjoj karijeri i planovima za nastavak karijere.

Koju biste sezonu ili takmičenje mogli da izdvojite iz dosadašnjeg dela karijere?
-Teško je izdvojiti neku sezonu, svaka nosi posebnu težinu i draž, a ako bi neke izdvojio to je klupska sezona sa Hemofarmom 2004. godine kada sam kao asistent Miroslavu Popovu osvojio duplu krunu. Inače, to je moja prva seniorska sezona. A sa reprezentacijom bih izdvojio kada sam bio skaut u stručnom štabu Marine Maljković kada smo uzeli zlato na Evropskom prvenstu u Budimpešti 2015. godine. Pored ovih lepih i uspešnih uspomena, takođe bih istakao uspešno ali teško takmičenje kada sam kao selektor predvodio U20 reprezentaciju na EP 2017. godine gde nismo imali dovoljno sreće u polufinalu protiv Italije izgubivši posle produžetka uz čudne sudijske odluke i ostali bez medalje u utakmici za treće mesto protiv Rusije.

Imate trofeje u radu sa reprezentacijama i u radu sa klubovima. Koja uloga vam više prija, reprezentativni ili klupski rad?
-Iskreno, prija kada imate posla i radite to što volite. Svaka uloga ima svoju draž i težinu. Sa reprezentacijom to je nešto posebno, naboj, strast, velika želja da predstavljate svoju zemlju na nekom takmičenju koja staje i završava se u kratkom periodu koji je lep i uglavnom uspešan do sada, a klupska sezona je puno teža, puna izazova, očekivanja problema sa kojima se suočavate i rešavate svakodnevno kroz 6-7 meseci.

Koja misao vas vodi prilikom selektiranja ekipe za sezonu?
-Jako je teško u današnje vreme selektirati ekipu, uvek težim da na prvom mestu dobijem informaciju o ličnosti tog igrača, radnoj etici, koliko je posvećena i naravno kvalitetu koji poseduje.

Koje životne vrednosti, sem košarkaških lekcija, pokušavate da usadite igračicama?
-Da bude poštena prema sebi i drugima, disciplinovana, posvećena i uporna u tome što radi.

Kakvo je vaše iskustvo, da li su igrači generalno svesni i umeju da cene to što imaju mogućnost da rade sa trenerima koji imaju bogatu karijeru iza sebe?
-Uglavnom jesu, uvek ima nekih izolovanih slučajeva ali vrlo retkih bar iz mog iskustva, s obzirom na broj igračica, kluba i zemlje u kojima sam radio. Zanimljivost da u Kini posle svakog treninga, rada, razgovora, igračica izražava zahvalnost na radu i posvećenosti koju im dajete i pružate.

Tokom karijere ste radili u Srbiji, Rumuniji, Kini. Kada uporedite našu košarku sa drugima, gde vidite najveće razlike?
-Najveća razlika je u mentalitetu, emocijama i strasti koje mi kao narod imamo i nosimo u sebi, proživljavamo kroz svaki trening, utakmicu sa tim emocijama, dok je kod drugih to mnogo drugačije. U Kini, kod nekih američkih i evropskih igračica toga nema, brzo se zaboravljaju porazi i pobede, ne znaju da se raduje kao mi… Kod nas tuga i poraz dosta duže ostavljaju posledice, a radost i pobede nam daju dodatni elan i volju za rad i pobeđivanje.

Radili ste sa mnogim trenerima, čije i koje pouke posebno pamtite?
-Imao sam sreću da kao mlad trener radim sa velikim trenerskim imenima i ima dosta stvari koje sam naučio i pamtim dosta pouka, a jedna od njih je i STRPLJIV SPASEN.

Koje su Vaše lične trenerske ambicije, imate li dugoročne planove?
-Što se tiče ambicija sigurno je preuzimanje nekog tima iz jače evropske lige koji se takmiči u Evroligi i Evrokupu, i da jednog dana postanem selektor seniorskog nacionalnog tima. To je nešto dugoročno s obzirom da Marina radi jako dobar posao i donosi medalje Srbiji.

Dok tražite novi angažman, šta vas trenutno najviše zaokuplja?
-Na prvom mestu porodica, ćerka Nina sa kojom provodim najviše vremena i supruga Ivana, i u večernjim satima gledanje i praćenje utakmica, čitanje stručne literature i usavršavanje.