INTERVJU – MARIJANA BEŠIĆ, košarkašica Keijano univerziteta

Životni, košarkaški i obrazovni put odveo je Marijanu Bešić „preko bare“.

Bivša članica Tamiša, Partizana i Vršca trenutno igra u Kanadi na Keijano koledžu (Keyano college). Sa Marijanom smo pričali o njenoj karijeri i životu u Kanadi.

Sa kakvim je ciljevima Keijano koledž ušao u novu sezonu?
-U godini 2019-20 bili smo prvi u ligi na severu naše provincije, drugi u provinciji i plasirali se na nacionalno takmičenje, sa svim najboljim timovima iz drugih provincija. Ove godine nemamo ništa manje ciljeve, nego da budemo prvi i da na kraju sezone i osvojimo taj prsten.

Šta bi istakla kao najveće prednosti svog tima?
-Kao što svi znamo, prosto je nemoguće imati isti tim svake godine. Ali ove godine mislim da imamo mnogo više potencijala. Naše najveće prednosti su to što igramo kao porodica/tim, veoma brze u tranziciji i jedna smo od najboljih odbrambenih ekipa.

Proglašena si za najbolju ruki igračicu, uz ocenu da imaš veliki potencijal. Kako bi opisala sadašnju ulogu u timu?
-Tako je. Moja prva godina je prošla odlično, ali ne planiram da ostanem na tome, sebi sam zacrtala nove ciljeve za ovu sezonu i polako koračam ka tome. Ove godine sam ušla u sezonu kao iskusniji igrač i kao osoba koja je sada u poziciji da pomognem drugima i objasnim im šta i kako treba da urade.

Kakve uslove za treninge i utakmice imate? Da li se treninzi puno razlikuju u odnosu na one koje si imala u Srbiji?
-Uslovi za treniranje su nam fenomenalni, sala u kojoj igramo je zaista velika i opremljena sa svima što nam treba da budemo bolji i oporavimo se od napornih utakmica. Što se tiče treninga uvek se uklapaju sa našom nasatvom, tako da ne propuštamo mnogo u školi. Treniramo tri puta nedeljno, pošto igramo utakmice petkom i subotom, a ponedeljkom imamo „active recovery“. Ali naravno to nije sve, u sve to moramo da uračunamo minimum dva individualna treninga i minimum dva puta moramo da idemo u teretanu. Mnogo obaveza, ali ako sve isplaniram na vreme, sve bude super. Što se tiče utakmica, kao što sam rekla, igramo petkom i subotom. Pošto je naš grad baš udaljen od drugih, uvek igramo dve utakmice protiv istog tima ili kod nas ili kod njih. Sve zavisi od rasporeda. Atmosfera na utakmicama je uvek usijana. Navijači znaju šta treba da rade. Naravno, treninzi se baš dosta razlikuju, ali već sam se navikla, tako da mi više ništa ne pada teško.

U ekipi imaš saigračicu našeg porekla. Koliko je lakše kada možeš sa nekim da razgovaraš na našem jeziku?
-Osećaj je odličan, ali naravno ne možemo uvek da pričamo na našem jeziku tokom treninga. U drugim timovima, kao što su odbojka i fudbal isto imam igrače našeg porekla i sve je jednostavnije, kada znaš da imaš nekoga da kim možeš da pričaš na svom maternjem jeziku.

Da li si uspela da se prilagodiš životu u Kanadi, pre svega vremenskim uslovima?
-Mislim da mi je to bila jedan od najvećih prepreka, ali kako sam sve duže i duže ovde, sve mi je lakše da se prilagodim. Leti temperatura dostige samo 32 stepena, ali zato zimi sam osetila i -45 stepeni. Zvuči strašno, ali preživi se hahaha. Zaista sam se navikla na život ovde i ljude oko mene. Prosto nisam očekivala da će sve ići tako dobro. Ljudi su veoma ljubazni u svakoj situaciji i uvek spremni da ti pomognu.

U kojoj meri se život u Kanadi razlikuje od ovog u Srbiji? Gde vidiš glavne sličnosti i razlike?
-Život u Kanadi se dosta razlikuje od našeg. Počev od školovanja, pa sve do posla. Ovde u Kanadi deca počinju da rade jako mlada i odlaze od kuće. Što ja nisam shvatala u početku. Ali evo i ja sada radim i živim bez roditelja. Uvek sebi govorim, „dok ne probam neke stvari ili se ne uverim da je tako, ne mogu da pravim razliku ili da osuđujem“.

Grad u kome živiš nalazi se u centralnom delu Kanade. Po čemu je on specifičan?
-Tako je, to je veoma mali grad, u kojem i nema nešto mnogo da se vidi. Ali, ako oko sebe imaš dobre prijatelje, to i nije onda toliko bitno. Grad je specifičan po tome što je veoma izolovan, nalazi se najsevernije u našoj provinciji, i prvi veći grad udaljen od nas je pet sati vožnje.

Kako Kanađani doživljavaju žensku košarku? Koliko je ona praćena u medijima?
-Mislim da Kanađani sve sportove shvataju ozbiljno i da uvek daju svoj maksimum. Ženska košarka je zaista praćena u medijima ovde, da li to bile društvene mreže, radio, ili u novinama.

Kako napreduje školovanje?
-Školovanje zaista ide odlično, prošle godine mi je bio dodeljen „National Scholar Award honour“ od CCAA. Škola je zaista zahtevna, ali ako sve lepo rasporedim, uvek imam vremena da sve završim. I kako bi bili na samom vrhuncu škole, naš trener organizuje tri puta nedeljno „study hall“, na koje moramo svi da se pojavimo.

Da li planiraš po završetku studija povratak u Evropu i košarkašku karijeru?
-Za sada imam u planu da se vratim u Evropu, ali još uvek ne znam šta će se sve izdešavati u naredne tri godine mog školovanja i igranja. Ali najviše od svega bih volela da se vratim u Evropu i igram.