INTERVJU – Ana Dabović za zvanični sajt FIBA: Dragulj u kruni Srbije

Srpska reprezentativka Ana Dabović bila je gošća zvaničnog portala FIBA.

Ana Dabović, Foto: FIBA

U opširnom intervjuu podsetila se najvećih uspeha srpske reprezentacije.

Jasno je da volite da igrate za nacionalni tim Srbije, da je zlato na Evrobasketu 2015. godine kruna. Kada mislite da je tvoj uspon i uspon tima zaista počeo?

„Priča o srpskoj reprezentaciji je najdraži deo moje karijere i to je nešto o čemu uvek volim da pričam. Kad god me pitaju o 2013. i 2015. godini, volim da se vratim još dalje, do onog trenutka kada sam prvi put obukla dres u 2010. godini. Tri godine smo igrali kvalifikacije kako bismo pokušali da dođemo do Evrobasketa. Godina koju smatram najvažnijom je 2012., kada smo prošle kvalifikacije i plasirale se na prvo prvenstvo za većinu devojaka. Od promena u Savezu, predsednika Dragana Đilasa, potpredsednice Ane Joković, našeg stručnog štaba, sve je bilo novo. Marina Maljković je postala naš glavni trener, plus je tim doživeo neke promene i sve je krenulo na bolje. Na kraju je to postao jedan od najboljih timova u Evropi, i veoma sam ponosna što sam bila tu kada je sve počelo, jer znam kako je to bilo. Prva velika utakmica na završnom turniru 2013. je bila poraz od Francuske sa 40 razlike! Pa ipak, dve godine kasnije pobedili smo ih u finalu. To pokazuje koliko smo u tom periodu porasli kao tim i kao pojedinci. Bilo je to veliko iskustvo, takođe i učešće na Svetskom prvenstvu 2014. godine u Turskoj. Zaista smo počeli da verujemo u sebe, a takođe je i Srbija počela zaista da veruje u nas. Nisam mogla da završim Evropsko prvenstvo 2013. godine zbog povrede, ali je taj turnir bio put ka našem najvažnijem momentu u 2015. godini.“

Odlazeći na Evrobasket 2015. godine, da li ste imali određeni cilj na umu? Da li je to zaista bilo osvajanje titule ili ste više razmišljali o olimpijskim kvalifikacijama?

„Moram da budem iskrena i da priznam da smo razmišljali samo o olimpijskim kvalifikacijama. To nam je bio cilj – biti u prvih pet. Ali, onda smo pobedili u četvrtfinalu, zatim i polufinalu, pa sam se šalila sa sestrom Milicom da želim direktan plasman kao pobednik, da ne moramo da idemo u kvalifikacije. Nisam verovala na početku takmičenja da ćemo biti prvi, ali način na koji smo igrali i atmosfera u timu dali su mi osećaj da se sve složilo. Bilo je onako kako je trebalo da bude. Bili smo u najboljem izdanju u pravim trenucima i moje sopstveno samopouzdanje je dolazilo od ekipe. Svi smo uradili ono što je trebalo da bi tim pobedio. Svi smo bili nesebični, bilo je dobre energije i na kraju, ne može da vam se uskrati pobeda kada imate dobre ljude, sjajnu atmosferu i puno dobrih stvari poput toga. Podrška KSS je takođe bila veliki uspeh. Kada govorim o 2015. godini, volim da kažem da kada smo izgubili od Rusije u ranoj fazi sa 20 razlike, bila je to utakmica koja nas je još više zbližila. Razgovarali smo i popravili stvari. Pokazalo se da smo mentalno spremni.“

U tom timu je bilo puno jakih karaktera i puno energije. Koliko ste više pažnje javnosti i medija dobili posle tog prvenstva?

„Zanimljivo je da godinu ili dve pre 2015. godine niko zaista nije pričao o srpskoj reprezentaciji. Ono na šta sam najponosnija je što smo žensku košarku u Srbiji učinili veoma popularnom. Obradovali smo ljude svojim uspehom i načinom na koji smo igrali za svoju zemlju. Mislim da je ono što ljudi i dalje vole kod nas to što igramo sa puno zabave. Bile smo pomalo lude, ali na dobar način. U timskim sportovima uvek morate da budete tim. Bez obzira da li smo dobri ili loši van terena, kada stanemo na parket, najbolji smo i uvek smo zajedno. Uživamo da budemo na terenu i uvek shvatamo da tu predstavljamo svoju zemlju. Ponosna sam na grupu ljudi koja je postigla sav ovaj uspeh. Nije lako i potrebno je mnogo, zbog toga sam presrećna što smo to uradili. Kad neko nešto sugeriše, mi odmah gledamo da to uradimo. Na puno sastanaka pričamo o poboljšanju. Način rada naše selektorke Marine Maljković su težak, ali jako dobar. Uvek radimo intenzivno i to je ono što pokazujemo na terenu. Zabava, dobra atmosfera, puno napornog rada i puno ljubavi, od toga smo sastavljeni.“

Marina Maljković je morala da se nosi sa svim ovim i čini se da je 2015. godine napravila pravi balans, čineći da funkcionišu sva ova energija i ličnosti…

„Da, Marina je to zaista učinila na ispravan način da postigne uspeh i mislim da to nije bilo lako ni za nju ni za stručni štab. Ali našla je dobar način da odigramo najbolje što možemo i da budemo najbolji kada je bilo najvažnije. Počev od 2012. godine, pa sve do 2016. godine, mislim da nikada nismo razočarali nikoga ko nas je gledao, niti ljude u Srbiji koji su znali da se uvek borimo da damo sve od sebe. Sve je počelo od nje i od načina na koji nas je ona trenirala.“

Koje su tvoje najdraže uspomene na Evropsko prvenstvo 2015. godine?

„Sećam se puno stvari, ali košarkaški ne toliko, osim što sam definitivno igrala utakmice sa najviše radosti i ljubavi koje sam ikada imala. Osećala sam da to mogu zbog atmosfere o kojoj sam ranije govorila, koja je bila tako sjajna. Svi su se zabavljali, uživali su, pa čak i devojke koje možda nisu puno igrale, ipak su pokazale da osećam ljubav, podršku i energiju. Tako osvajate veoma bitne trofeje. Najviše me raduje što su u tom trenutku tamo bili mnogi moji prijatelj i sva moja porodica. Igrala sam sa sestrom, moji roditelji, brat i sestra su bili tamo, uključujući i bratovu porodicu. Puna sam ljubavi i radosto što sam tada prikazala najbolje igre i što smo postigli važan uspeh za našu zemlju na dan kada su svi koje volim bili u hali. Posle toga smo iskusili ono najvažnije za sve srpske sportiste – bili smo na čuvenom balkonu i u otvorenom autobusu kada smo se vratili. Sve smo se osećale kao kraljice. Bilo je to košarkaški posebno za nas, bila je to serija utakmica kada nisam osećala stres – čak i kada smo se našli u prilicu da idemo direktno na Olimpijske igre! I da, uspeli smo!“

Dobila si nagradu za MVP prvenstva. Šta je to značilo za tebe?

„Nagrada MVP je za mene vrlo posebna jer je dokazala da sam pomogla nacionalnom timu da osvoji zlatnu medalju. Jedini razlog zašto sam je dobila je taj što sam imala pomoć od neverovatnih igrača i ljudi u timu. Tokom karijere zaista nisam bila sigurnija u sebe. Igranje sa ljudima koje volite i poštujete dalo mi je to samopouzdanje, posebno od četvrtfinala pa nadalje. Takođe sam znala da ako ne budem igrala dobro, imamo igrače poput Sonje Vasić, Jelene Bruks i drugih koje će uskočiti.“

Već si pomenula da je bilo posebno imati porodicu u blizini. Koliko je bilo posebno stvarati istoriju dok si igrala sa sestrom Milicom?

„Treba da pitate moje roditelje. Sigurna sam da su, dok su nas gledali, bili veoma ponosni, pogotovo jer je moj otac trener koji nam je pomogao da budemo takvi kakvi jesmo, i kao ljudi i kao igrači. Dakle, gledajući nas sigurno je bio najsrećniji i najponosniji čovek na svetu. Srećna sam, ne samo da sam igrala sa sestrom, već sam sa njom ispisala istoriju, što je nešto zaista posebno. Obe smo zaista se trudile da napravimo ovaj uspeh, jedna za drugu i za tim. Bila je kapiten i uvek je bila lider. Voli da kaže kako se razlikujemo po tome što smo mozak tima, a ne noge i srce tima. Naše vreme provedeno u reprezentaciji takođe je bilo vreme kada smo najviše bile zajedno, jer smo uvek igrale na različitim mestima u klubovima. Sve više cenim taj period zbog toga. Takođe se sećam trenutka u finalu kada sam bacila loptu u aut kako bi ona mogla da uđe na teren, da se zagrlimo i da joj kažem: „To je to, idemo na Olimpijske igre“. Svi u timu su moje sestre, ali sa Milicom je to nešto posebno. Ljudi vole da kažu da smo veoma različite, a ipak smo odrasle sa istom braćom, istim trenerima i mislim da je ovo mnogo pomoglo reprezentaciji.“

Konačno, reakcija na prvo ikada zlato na ženskom Evrobasketu i direktan plasman na Olimpijske igre, u Srbiji je bila neverovatna?

„Iskusili smo nešto što je san svakog sportiste u Srbiji. Iskusiti tradicionalno slavlje na balkonu je posebno. Ako se popnete na taj balkon, znači da ste osvojili nešto veoma veliko. Nikada nismo verovali da će nam se to dogoditi, ali uvek smo sanjali. Prvo smo imali otvoreni autobus dok smo išli kroz Beograd, i nikada to neću zaboraviti. Osećala sam se tako radosna i ponosna dok su nas svi pozdravljali i navijali, slali poljupce i pokazivali svu ljubav. Bila sam ponosna što smo ih toliko obradovali. Tada na kraju, stojeći na balkonu sa devojkama, ni sama ne znam koliko je ljudi bilo ispred nas i čekalo. Jedna po jedna smo izlazile napolje i razgovarale sa njima. Bila je to neverovatna stvar. U budućnosti mogu deci koja žele da igraju košarku da kažem o svemu tome i osećanjima koje sam imala kako bi ih motivisala. Tih par godina, 2015. i 2016. godina, uključujući zlatnu medalju, balkon, stvaranje istorije i Olimpijske igre, definitivno su bile najbolji trenuci u mom životu. Čak i sada još uvek ponekad gledam slike ili idem na Jutjub da se podsetim na sve neverovatno što nam se dogodilo.“

fiba.basketball